Panta Rhei

Comets are.. bodies that formed at the very edge of the solar system, out beyond the orbit of Neptune, where Pluto is..
And they are the best preserved samples of the initial material that actually made the sun and earth and planets and even ourselves..

Since we've been in orbit, we've detected maybe four or five such storms..
This is by far the strongest that we've detected with Cassini..
And it's even stronger and there's more activity than the storms that were detected by the two Voyager spacecraft back in the early 1980s..

"Na jednom nivou je još uvek bio fetus koji prolazi koroz iskustvo najvećeg savršenstva i blaženstva dobre materice, ili novorođenčeta koje se sjedinjuje sa hranljivom dojkom koja daruje život. Na drugom nivou postao je čitav univerzum. Svedočio je spektaklu makrokosmosa sa bezbroj pulsirajućih galaksija. Nekada bi se nalazio izvan, gledajući ove stvari kao posmatrač; u drugim navratima postao bi one. Ovi blistavi i zapanjujući kosmički vidici bili su isprepleteni sa iskustvima podjednako čudesnog mikrokosmosa – ples atoma i molekula, zatim pojavljivanje biohemijskog sveta i pokazivanje porekla života i pojedinačnih ćelija. Osećao je da je po prvi put u svom životu iskusio univerzum kakav jeste – nepojmljiva misterija, božanska igra energije.

Ovo bogato i kompleksno iskustvo izgledalo je da traje kao večnost. Njihao se između iskustva o samom sebi u stanju uznemirenog, obolelog fetusa i stanja blaženog i spokojnog postojanja u materici. Povremeno bi otrovni uticaji preuzeli oblik arhetipskih demona ili zlobnih stvorenja iz sveta bajki. Postao je preplavljen uvidima u vezi sa razlozima zbog kojih su deca toliko fascinirana mitskim pričama i njihovim likovima. Neki od tih uvida su bili od znatno šireg značaja. Čežnja za stanjem potpunog ispunjenja, nalik onim koja se mogu iskusiti u dobroj materici ili u mističkom ushićenju, javila se kao krajnja motivaciona sila svakog ljudskog bića. Ovu temu čežnje video je izraženu u razvoju bajke prema srećnom kraju. Video ju je revolucionarov san o utopijskoj budućnosti. Video ju je u umetnikovom nagonu za prihvatanjem i priznanjem. I video ju je u ambiciji za posedom, statusom i slavom. Postalo mu je sasvim jasno da se tu nalazio odgovor za osnovne dileme čovečanstva. Želja i potreba iza ovih poriva ne bi se mogla zadovoljiti čak ni najspektakularnijim postignućima u spoljašnjem svetu. Jedini način da se čežnja zadovolji nalazio se u ponovnom povezivanju tog mesta sa vlastitim nesvesnim. Iznenada je razumeo poruku mnogih duhovnih učitelja da je jedina revolucija koja može uspeti unutrašnja transformacija svakog ljudskog bića."

Iz knjige Stanislava Grofa, "Holotropski um". Preveo Ivan Jasiković.

(2001-2002)

Prihvatam milorde – reče D'Artanjan –

(kad kažete dosta:

pognuću glavu i svezati jezik) –

čovek nije u stanju da se kreće misli ili govori sam od sebe,

čak s tegobom piški kaki i radi one stvari kada je loše navijen,

kada bolest iz organa izdiše,

bolest posedujući,

upravo čovek taj što mu je Otac Nebeski

kroz nozdrve uske život udahnuo,

da bi ga ovaj izdisao i izdisao i izdisao,

u ime poraza izdisao izdisao,

škrtog uvida izdisao izdisao,

u ipak izračunljivom i konačnom broju

(kroz slapove opale kose

kroz iskopnele zagrljaje)

to čudesno i nadmeno dvonožno biće

što raspravlja da li mu je misao stvarna ili nije,

ili

da postoji Nešto izvan trule hrpe,

kočije naše...

Neki su još davno naučili ljubiti mudrost,

te skovaše lepu složenicu reči grčke koristeći –

(uganuli reč na reč slavu hotevši) –

ne bi li tu ljubav imenom mogli zvati,

pa neki namerno ili slučajno joj pokazaše zadnjicu,

načinivši tako jednu sramotu više

za okoreli već rod ljudski: –

a to revnosni službenik-Satan pažljivo si u nedra beleži,

ne bi li Ocu Nebeskome

u jednakim vremenskim razmacima

na uvid i pregled podnosio.

(Osmeh setan, želja da se bude shvaćen)

Teskosbno je mojoj duši kad sa lica tuđih čitam jezik bola i tuge,

to preplavljen je jezik bolom putenosti,

(pa namerno na pogled mrk nametnem šešir)

i sve češće posežem za onom čudesnom konopljom

koju donose naši hrabri moreplovci

iz dalekih krajeva gde još divljaci žive

što hodaju nagi i meso ljudsko jedu.

Oni nas nazivaju došljacima i čude se boji naše kože,

a ovo je jedina prava koža – kaže d'Artanjan i štipa se za obraz –

iz ove se kože ne dâ izaći – kaže d'Artanjan i trlja nadlanicu –

ova je koža i moj obraz – i štipa se za zadnjicu –

unutar ove kože se truli i huli

ili pak uzdiže do Carstva Nebeskog

u trenucima Njegove Milosti (retke).

To su – produži d'Artanjan – duhovi najtananiji

koji će pre reč da zbore nego reč da pišu,

koji će pre da pomisle nego reč da zbore,

dragi moj milorde i prijatelju ako dozvolite.

Izgovorena reč

kažem vam iskreno,

nikada ne prestaje odjekivati,

iako je ljudsko uho prestane čuti –

ona lebdi oko nas i budućih naraštaja

kojima ovaj divni svet prepuštamo.

(Mrmlja po izboru reditelja)

Jednog će dana naučnici vešti

izmisliti aparaturu koja beleži reči

izgovorene pre dve stotine godina,

tek najhrabriji koristiće citat).

(Pokret po izboru reditelja)

I vama je jasno :

da sam svestan koliko me gospoda salonska ceni

ili pak (gospoda salonska) mrzi

zbog onog dela gospode koja mi se ulaguje

i smeška ogavno,

a posebno zbog dama koje se oko mene tiskaju

žudeći da ih komplimentom udostojim

ili na ljubavnu igru pozovem,

pa da prijateljicama svojim preko čaja zbore.

Eto

uglavnom

čovek

voli

pažnju

i makar prividnu naklonost drugih –

pa umesto va voli ljubi i duh svoj vrlinom ukrašava,

on traći dragoceno vreme mu podareno

na prljave strasti i misli ucveljene

umesto da voli ljubi i duh svoj vrlinom ukrašava,

umesto da dubi jeca i sluh svoj opanjkava.

(Fotelja. Cigara.)

Život je spazam odavde do večnosti,

da oči obnevide i ruke utrnu,

da ljuska od misli među đubretom svoje mesto nađe

ili – (ponovo to 'ili') –

da dobro ili zlo presahnu potpuno

i nadgrobnu ploču našeg iskustva obrišu.

Nego da vam ispričam nešto drugo ili čak i treće,

jer ne bih da uzrujavam se mnogo –

sa gospodom vrlo finom uskoro bilijar igram

jer u toj izuzetnoj igri

svaka lopta treba svoju rupu naći.

(Tad se vrli d'Artanjan značajno nakašlja)

Bila jednom jedna žena što je prodavala hleb.

Ona skine jedan omot i postavi ga na drvenu tezgu

i stade radoznalo posmatrati taj hleb,

koji beše svež i smeđ i lepomirisan,

zaista divan

divan

ideja o hlebu,

i ako bi ga koščatim prstom ubola,

rskava bi se kora raspukla u slavu žetve hrani.

U međuvremenu je takođe jedna žena dobila vesti od najmlađeg sina

(a imala ih je četiri svaki viši od onog drugog).

Najstariji je smaknut dvobojskim metkom piše najmlađi,

najstariji i još sa užasom dodajem:

koji je u međuvremenu potrošio nekoliko srebrnjaka

u memljivom burdelju na sredovečnu ženu

što je svojoj kćeri ispričala kako posprema kod advokata

ili kuva ručak onom nepokretnom matorom gunđalu

pa tako novac u kuću donosi.

Osuđujem brata najmlađeg na težak nespokoj jer

1) najniže nagone zadovoljava

dok bi duša njegova

beskrajnom tugom trebalo

skrhana da bude;

2) srebrnjake na blud troši

dok majka sanja o rskavom hlebu,

baš onakvom

kakvog je žena prva na tezgi razmotala;

itd. itd. – ali to se uglavnom odražava i na druge đogađaje –

jer talasanje mora i lepi penušavi mehur koji nam leti gladi tela

u potpunoj su ravnoteži sa gonorejom pijanog mornara.

Mi se – možda je neko rekao nekad –

nastavlja d'Artanjan –

uglavnom razmenjujemo pridevima

(kao u stara dobra vremena sekira za dva ili tri dabrova krzna)

i mislim da bogobojažljivost

treba da se pokaže u jednom manje odurnom ruhu.

Vi milorde jednom morate svratiti do mene

i pogledati sve one masne knjige koje krase moje police

i zbog toga živeo veliki Johanes Gutenberg

štampar iz lepog grada Majnca.

Milorde shvatate – žena prodaje hleb

seljak njivu ore teškim plugom marvu tera prutom

a ženi strada u dvoboju najstariji sin

dok seljak ne znam ni ja šta sve ne radi

advokat ručak nepokretno gunđalo

i bezbroj razloga da kaže se i tako dalje...

jer lako upoznam nepodnošljivost

kada svetovnost iz kala ili jendeka

mojim mislima jezdi.

I – produži veznikom d'Artanjan – kćer vam je lepo stasala

rado bih je opipavao

i sisao prste njenih ljupkih stopala

nežno bih joj milovao malene grudi

i radio neke stvari o kojima mi je još lane

grof fon Kunilingen pričao.

ELEGANTNO OBUČENI GOSPODIN (odela krojenog po merilima dvadesetog veka) dotrčava odnekud, čela orošenog znojem:

»Nervni slom kolač bonbon

baš prikladno!

O zaboga pa ja buncam!

Reči ispadaju nekontrolisano

Užasno to je čujte samo –

bol pojmim

pojmim smrad

i – rukama prekriva usta, ne bi li sprečio sebe da izgovori nešto, čuje se samo mumlanje pod šakom –

da samo znate šta sam izgovorio upravo

pomislili biste da mi u glavi nije zdravo.

Uz to vas u mislima viteže prekidam

al' oprostite mi jer u duši se kidam.

Knedla mi u grlu i tresu se ruke

od tihog se zvuka trzam kao od kakve buke

smilujte se jer iz moje odvratne guke

koja se u mom mozgu udomila

pršti gorak i smradan gnoj

pomagajte pomagajte prijatelju moj!

Voleo bih da više razumeti mogu

te da se nađem na spisku Milosti Bogu

sve mi je (što se kaže) jedna linija ravna

tuga bol i sećanja na dešavanja davna

i kada pomislim da lebdi u meni

faustovska priroda jedna

burna al' nežna kao devojka čedna

ja se takve misli postidim

jer kao da sam izgovorio svetogrđe neko

mereći sebe sa prirodom plemenitom.«

Prema njemu se naglo okreće D'ARTANJAN:

»Bon soir bon soir

ja primedbe neke imam

rekao bih rečenica par

i udaljio se iz dometa očiju ljudi

jer mi se od pogleda mnoštva neprijatnost neka budi

eto kada sam već mogao ovamo da se cimam

rado ću vam dati neki savet na dar.

Nadam se da ćete prihvatiti bar nešto

i u skorije vreme izvući se vešto

iz ove nezgode koje vas naglo snađe

pa da prestanete mučiti sebe uspomenama

na dane slađe.«

ELEGANTNO OBUČENI GOSPODIN:

»Značilo bi mi mnogo viteže iskustvo vaše

jer mene na ovome svetu mnoge stvari straše.«

GLAS IZA PARAVANA:

»Opsesivno-kompulzivna neuroza

opaka stvar

lako se čovek sroza.«

D'ARTANJAN:

»Ali vi sa Faustom dragim uporediste sebe

čoveka koji za strah ne zna već izgubi volju da grebe

za saznanjima ili uživanjima čula

tako da vaše poređenje je obična nula.«

ELEGANTNO OBUČENI GOSPODIN:

»Ali ja sam pročitao pravu hrpu knjiga!«

D'ARTANJAN:

»Pa šta kad mnoga sigurno beše ljiga!

Sigurno neki umovi kojima se sudaraju misli

a nogom u život kada kroče

provedu se kao kerovi pokisli

pa jedan stane mrzeti čoveka

dok vaš drugi mudrac ceo dan rakiju loče

pa kad se dvojica takvih sretnu

eto odmah teorija novih hrpa

još žešće krenu udarati u misao setnu

gospodin bačva i gospodin krpa.«

D'ARTANJAN mu prilazi i govori tiho, osvrćući se oko sebe, kao, da ga publika ne čuje:

»Vi ste možda čovek fin

vidim košulja kravata sako

na cipelama blista imalin

al' ja moram govoriti ovako

strogo i odlučno

mada je i meni mučno.«

ELEGANTNO OBUČENI GOSPODIN klima zbunjeno glavom, a D'ARTANJAN se vraća na mesto na kome je do maločas stajao.

D'ARTANJAN:

»U vama vidim bolesnog čoveka«

ELEGANTNO OBUČENI GOSPODIN:

»Recite zaboga ima li toj bolesti leka?

Kako se uopšte ta bolest zove

jel' ona spada među bolesti nove

ili je vama dobro znana

ta moja zdravstvena mana?«

D'ARTANJAN:

»Zaboga što ste se uplašili tako

vidim da sa vama neće biti lako.

Pametan se čovek lako od te bolesti razboli.

Eto na primer moj vrli zemljak Dekar

nesumnjivo blistav um dakle nije neki čmar

i bolestan od te bolesti beše a da to nije znao

pa tako sa širenjem zaraze godinama nije stao.

Ali čim osećate muku znači da jedan deo vas se buni.

prilazi mu, stavlja mu dlanove na obraz i viče:

Zaražena glavo bolest gnusnu odmah pljuni.«

Gledaju se neko vreme. D'Artanjan kao da nešto iščekuje radoznalo posmatrajući elegantnog gospodina koji je zbunjen.

D'ARTANJAN:

»Pa da li vam je bolje?«

ELEGANTNO OBUČENI GOSPODIN:

»I pored moje dobre volje

promenu ja ne osećam.«

D'ARTANJAN:

»Očigledno lečenje ne mogu obaviti sam.

Bogami kod vas je bolest uzela maha

ali samo polako moliću bez straha.

Ima jedan lekar toliko dobar koliko pije

ali sile prirode oko malog prsta vije

taj Švajcarac nabusit i ljut

pred kojim bolest drhti kao prut.

viče:

Teofraste, Teofraste, prijatelju moj!«

PARACELZUS dolazi, vuče ogroman mač za sobom:

»Evo me samo tiho glava boli joj!«

D'ARTANJAN:

»Teofraste od Hoenhajma prijatelju stari

dođi ovamo i bolest jednu nasamari.«

Paracelzus dolazi na scenu, ne bi li pokušao izlečiti gospodina koji je elegantno obučen. Paracelzus se neko vreme šepuri pred publikom. Zatim, čineći to tako da publika može jasno videti šta on to radi, Paracelzus iz drške mača vadi beli prah i sipa ga u čašicu koju mu je dao D’Artanjan, prethodno je, naravno izvaduvši iz džepa pantalona. Onda Paracelzus pljune u čašu i promeša kažiprstom.

PARACELZUS publici:

“Ovo je prah koga sam spravio skoro

za jednog bogatog gospodina jer sam mor’o

i paru neku da zaradim,

iz dugova da se vadim,

jerbo sam na kocki izgubio parâ dosta

da mi samo za hranu i neko piće osta’.

Gospodine, Vas spopade gavran što razum ometa

poznat u kabali k’o Arab Zarak – njegova ste meta.”

ELEGANTNO OBUČEN GOSPODIN udaljava se od grupe i približava se publici:

Već godinama neprijateljski elementi šuruju.

preti pesnicom

Svi su protiv mene

već čitav svet mi je leđa okrenuo

Panta Rhei

четвртак, 22. март 2012.

Charlie Brooker: How TV Ruined Your Life [season 1, episode 6]

уторак, 20. март 2012.

Technocalyps [2006], dokumentarni film

субота, 17. март 2012.

Secret of Qigong

четвртак, 15. март 2012.

Mihaly Csikszentmihalyi: Flow

уторак, 13. март 2012.

Adam Curtis: The Century of the Self [2002]

четвртак, 8. март 2012.

Asura - Halley Road [soundtrack za "Psihologiju budućnosti" Stanislava Grofa]

уторак, 6. март 2012.

Legenda o zapuštenoj bolesti